Pristupite našem sadržaju koji za Vas pišu žene od uticaja!
Prijavite se besplatno
Žene se muče sa emocijom krivice. Kada je u pitanju emocionalno blagostanje, krivica može biti najveća prepreka s kojom se suočavamo. Muškarci se takođe bore sa krivicom – to je ljudska emocija – ali ovaj post nije o muškarcima. Takođe, nije ni o krivici u univerzalnom smislu, u vezi s originalnim grehom. Radi se o ženama i našoj navici da se osećamo krivom za skoro sve.
Ono što viđamo svakog dana je ovo: žene veruju da je sve što je "pogrešno" ikada bilo "pogrešno" ili što će ikada biti "pogrešno"- njihova krivica. Ako nešto ili neko drugi nije u redu, učinile smo nešto da to uzrokuje i samim tim smo odgovorne za popravljanje. Istovremeno, žene se osećaju krivima što im je potrebno nešto za sebe. Istina je da se žene većinu vremena osećaju krivima, za gotovo sve. Krivica je samo naše normalno stanje.
Pokušavajući da razumemo zašto je to tako, hajde da se malo udaljimo. Sa neurološke tačke gledišta, žene obično imaju više povezanosti u odnosima nego muškarci. Ovo nije uvek slučaj, naravno, ali opšte je prihvaćeno da studije podržavaju tvrdnju da su žene biološki dizajnirane da budu povezane s iskustvima drugih ljudi, da osećaju njihovu bol, možda da bi mogle da brinu o svojim potomcima. Ako se oslonimo na nauku da bismo razumeli sklonost žena ka krivici, možemo razmotriti da žene dolaze na ovaj svet sa neurohemijskim procesima koji stimulišu negovanje, vezivanje i empatiju. Ali naša empatična žičara nije problem. Problem je što pretvaramo ovu divnu osobinu empatije, kojom smo obdareni, u samouništavajuću naviku zvanu krivica. U suštini, naša prirodna usklađenost s iskustvima drugih ljudi postaje nešto što koristimo protiv sebe; mi smo loše ako ne uspemo da zaštitimo svakoga od patnje, ili drugačije rečeno, ako ne uspemo da učinimo sve druge srećnima. Naša sposobnost za ljubaznošću i povezivanjem pretvara se u nešto što koristimo protiv sebe.
Isto tako, kroz naše kulturno uslovljavanje, naučile smo da možemo najbolje postići emocionalnu sigurnost i pripadnost tako što smo empatične. I tako, trošimo puno energije pokušavajući da budemo prijatne, što, ako ste žena, znači održvati druge ljude srećnima.
Kada drugi ljudi nisu srećni, kada drugi percipiraju nešto kao "pogrešno", to znači da smo mi zakazale. Tada smo u opasnosti da budemo odbačene i kritikovane, time gubeći naše mesto pripadnosti. Preuzimanje krivice za iskustva drugih postaje emocionalna strategija za preživljavanje. To nas čini simpatičnim.
Takođe, pretpostavljamo da je sve naša krivica kako bismo zadržali kontrolu. Ako smo krive za sve i mi smo te koje su pokvarile sve što je pokvareno, onda to i možemo popraviti. Možemo biti bolje– i hoćemo, što će sve učiniti u redu.
Ali šta ako ne možemo učiniti da sve bude u redu tako što popravljamo sebe? Šta ako stvari mogu krenuti naopako iz razloga koje ne možemo znati? Šta ako sve nije naša krivica? To bi značilo da život nije potpuno pod našom kontrolom. To bi značilo da se život događa prema životovim uslovima, a ne prema našim. To bi značilo da nismo centar univerzuma.
Za mnoge, ovo je zastrašujuća ideja. Izbegavamo prepoznavanje da se stvari jednostavno događaju iz beskonačnih razloga – čak i ako to znači živeti u stalnoj krivici i samoosudi – umesto da se suočimo sa činjenicom da mnogo toga u životu nije pod našom kontrolom ili čak o nama.
Paradoksalno, krivica je takođe način da sprečimo sebe da osećamo ono što osećamo. Kada nešto ne funkcioniše u našim životima, fokusiranje na sve razloge zbog kojih smo krive – i šta je loše s nama – sprečava nas da doživimo osećaje povezane s onim što se događa. Iako je osećati se odgovornim i krivim bolno, to uspešno izbegava bol koji bi možda trebao biti pravilno povezan sa situacijom. I tako, ostajemo zaglavljene u preispitivanju i negativnom ponavljanju, ali ne procesuiramo osećaje koji bi nam pomogli da idemo napred.
Ali možda je najvažnije, kada upadnemo u krivicu i samokritiku, razmišljajući o našoj krivici, napuštamo mogućnost namernog suočavanja s onim što ne funkcioniše. Zaustavljamo se u poznatom i udobno nelagodnom narativu o našim propustima. Tada smo ometene od najvažnijeg pitanja: kako poboljšati ono što ne funkcioniše. Odustajemo od prilike da nacrtamo put napred. Zaglavljene smo u starom blatu krivice i srama, i završavamo s istim starim pitanjem s kojim se uvek suočavamo: "Šta nije u redu sa mnom?" To je pitanje koje previše dobro poznajemo.
Prvo, nisi naučila da budeš kriva preko noći, i nećeš prekinuti tu naviku preko noći. Ali kao i sa svime, sloboda počinje sa podignutom svešću. Počinješ tako što primećuješ, na male načine, svoju sklonost da sebe optužuješ, načine na koje lično toneš u krivicu. I, kada primetiš da padaš, počni da se zaustavljaš na sredini uranjanja ili čak pre uranjanja.
Ako ti 11-godišnja ćerka kaže da je tužna jer nema prijatelje, možda primetiš da odmah počinješ da shvataš kako si loša majka, i nisi dovoljno dobro modelirala socijalne veštine, i sve razloge zašto si ti kriva što si je pretvorila u društvenu izopštenicu.
Čim primetiš da se okrećeš protiv sebe i toneš u rupu samokrivice, zaustavi se i uradi nešto drugačije: Ponudi sebi ljubaznost umesto kritike. Isprobaj novi put. Umesto da ideš dole u staru, stagnirajuću, krivicu zec rupe, drugačije se obrati sebi.
Ako ti bilo šta od ovoga zvuči malo previše poznato, možeš isprobati ovaj dvodelni proces:
Korak 1: Oseti kako se situacija oseća. Oseti situaciju, ne kako se oseća biti uzrok tome. Na primer, kako se osećaš znajući da je tvoja ćerka tužna jer nema prijatelje? Istovremeno, primeti da li se tvoji osećaji prema ćerki (ili bilo kojoj situaciji) menjaju kada nisi krivac za to što se desilo.
Korak 2: Okreni pažnju sadašnjosti. Šta možeš učiniti da poboljšaš situaciju koja ne funkcioniše? Na primer, kako možeš poboljšati odnos svoje kćeri s drugom decom? Okreni fokus od onoga što je loše u tebi ka sadašnjem trenutku i kako možeš stvoriti pozitivnu promenu.
Kada krivica postane navika, uzrokuje patnju i stagnaciju. Ali krivica je navika koju možemo prekinuti; ne moramo se stalno osećati krivima. Ne moramo se baciti pod autobus kada nešto nije u redu. Stvari mogu biti pogrešne bez toga da smo mi krive, ili odgovorne za to što se desilo, ili moramo to popraviti. Koliko god revolucionarno zvučalo, stvari mogu jednostavno biti "pogrešne" bez nas koje smo u pogrešnom. Ali da bi se navika krivice promenila, moramo odabrati da stvorimo drugačiji unutrašnji dijalog i stav prema sebi.
Dakle, napravi taj izbor; napravi tu promenu, i obrati pažnju na to ko si i ko postaješ kada prestaneš da sebe nazivaš slomljenom!
Izvor
.png&w=250)
.png&w=250)
.png&w=250)
